KO JE KO U BEČEJU, Vujanović Branislava, građevinski inženjer
O meni.
Ja sam ponosna: baka, majka, supruga, građevinski inženjer, samostalni stručni saradnik u direkciji za izgradnju Bečeja i sad penzioner. Rođena sam 25.09.1955 godine u Skoplju, otac Vasiljević Dragan lekar i majka Vasiljević Danica krojačica. Osnovnu školu sam završila u Mrčajevcima kod Čačku, srednju građevinsko tehničku školu završila sam u Čačku, a zvanje Građevinski inženjer, smer Niskogradnja, stekla sam u Subotici.
Bila sam dobar student. Znanje sam sticala na časovima, vežbama, učeći sama ali i učeći i družeći se sa boljim studentima od mene. ( Moja poruka mladima! Družite se sa boljim od sebe, od njih možete dosta toga naučiti. Ja sam se družila sa Vujanović Živojinom, učili smo zajedno matematiku, otpornost materijala statiku konstrukcija, on mi je pomagao. Iz tog druženja, rodila se ljubav koja i danas traje, punih 48 godina. )
U Bečej sam došla 1978 godine sa tadašnjim momkom, a sadašnjim suprugom ( studenska ljubav ) sa namerom da ostanemo 6 meseci, i tih 6 meseci traje punih 45 godine. Postala sam prava Bečejka, Bečej je moj grad, u njemu žive dobri ljudi i zbog toga sam srećna.
Porodica!
Udata sam, u braku sam sa Živojinom Vujanovićem punih 45 godine, i zbog toga sam srećna i zahvalina Bogu što mi je podario takvog životnog saputnika.
Suprug je takođe građevinski inženjer, radio je u Zidaru do 1989 godine, a od 1989 godine on je samostalni privrednik, Predsednik je: Udruženja građevinskih inženjera Srbije -UGIS i udruženja Privrednici Srbije. Radio je svoj posao odgovorno i predano i još uvek ga radi, kao penzioner.
Porodica mi je uvek bila na prvom mestu, bila je davne 1978 godine pa i danas, mislim da je porodica najveći smisao života. U porodici sve se deli: sreća, tuga, posao. Zbog toga sam ja pomagala suprugu u njegovom poslu privrednika, bila sam mu podrška, a ponekad sam bila i kočnica.
Rodila sam ćerku Aleksandru-Sanju, moj ponos, moja sreća, moj smisao življenja, ona živi i radi u Beogradu, formirala svoju porodicu, udata je, podarila mi je mnogo sreće i radosti, podarila mi je unuka i unuku. Oni su moja radost, sreća, ljubav, oni su melem na moje rane. Kad mi je teškoj ja se setim njih i onda mi bude lakše.
Ćerka Aleksandra-Sanja je u osnovnoj i srednjoj školi bila odličan učenik, Vukovac, išla je i u istraživački centar Petnica iz Matematike, a Građevinski fakultet završila je u Beogradu. Bila je student generacije na drugoj godini građevinskog fakulteta. Formirala je svoju porodicu, radi, ima dvoje dece, skladan brak i zbog toga sam mnogo srećan.
Smatram da smo, ja i suprug, dosta doprineli da nam ćerka bude dobro vaspitana, vredna, radna i odgovorna. Ja sam ćerku naučila, kako treba učiti. Dok je išla u osnovnu školu, tamo negde do 6 razreda osnovne škole, ja sam je podsećala na školske obaveze i delimično pomagala u učenju.
Najveći uspeh svakog čoveka je, kad svoju decu izvedeš na pravi put, kad ih naučiš da budu vredni radni i odgovorni, kad ih naučiš da rade, kad ih naučiš da sami brinu o sebi.
Posao!
Na molbu moje profesorice Denegri Zore, koju je zamolio generalni direktor Zidara Zdravko Ivošević, da mu pošalje mlade inženjere, ja i moj tadašnji momak, sadašnji suprug Vujanović Živojin, 1978 godine došli smo na razgovor kod Generalni direktor Zidara Zdravka Ivoševića, dogovorili se, došli i tu ostali.
U Zidaru sam radila u Tehničkoj pripremi, kao inženjer pripreme 2 godine, i na moje insistiranje prešla sam u Radna jedinica za izgradnju i održavanje puteva i ulica u SO Bečej. Posle dve godine rada u pomenutoj RJ dobila sam poverenje rukovodstva Zidara, pa su me imenovali za šefa radna jedinica za izgradnju i održavanje puteva i ulica u SO Bečej, ( Danas bi se to radno mesto zvalo, Direktor radne jedinice. ).
1990 godine prelazim u direkciju za izgradnju opštine Bečej, STANKOM, da radim kao samostalni stručni saradnik za izgradnju i održavanje puteva i ulica u opštini Bečej. Brinula sam se o svim atarskim i međumesnim putevima i ulicama opštine Bečej, i o javnim površinama. ( Od mnogih izgrađeni i rekonstruisanih puteve i ulica, pomenut ću Zelenu ulicu, tu sam bila nadzorni organ na izgradnji. )
Ukoliko želite da saznate više o meni, GRAĐEVINSKOM INŽENJERU, posetite sajt Privrednici Srbije, pod sajt KO JE KO U BEČEJU, INŽENJERI BEČEJA, Vujanović Branislava građevinski inženjer . VIDI….
Društvo!
Dosta sam učestvovala u društvenom životu Bečeja. Navesti ću samo neke, bila sam član upravnog odbora JP Stankom Bečej, bila sam član komisije za bezbednost u saobraćaju opštine Bečej, bila sam zamenik šefa kriznog štaba za vanredne situacije opštine Bečej, za vreme nepogoda izazvane snežnim padavinama, bila sam član opštinske komisije za ulaganja u putnu infrastrukturu.
Poštovani čitaoci, da bi nešto naučili iz mog iskustva, moram prepričati reakciju naše, Bečejske, vlasti na moj predlog, kako rekonstruisati državni put B. Gradište – Čurug.
Znanje na poklon!
Ka član komisije za ulaganje u putnu infrastrukturu, samoinicijativno sam napravili kratku studiju o potrebi rekonstrukcije državnog puta, između B. Gradišta i Čuruga, a da to finansira R. Srbija, i tu ideju predložila sam, kroz komisiju, predsedniku opštine Bečej i ostalom političkom vrhu.
Ideja je da napravimo kratku studiju, o opravdanosti rekonstrukcije tog puta, da to podrži, Predsednik opštine, Izvršno veće i Skupština opštine Bečej, i da to pošaljemo Vladi R. Srbije.
Na moje iznenađenje, reakcija našeg predsednika bila je čudna, nelogična i nerazumna. Njihov komentar je bio: ideja je odlična, potrebno je rekonstruisati taj put, ali mi ne možemo to podržati, predložiti, jer će se naljutiti naši visoki političari. Bilo bi dobro da razgovarate sa opštinom Žabalj, pa da zajedno taj predlog napravimo i da ga uputimo Vladi R. Srbije.
Organizovali smo zajednički sastanak sa predstavnicima opštine Žabalj, i njihova reakcija je bila ista, i oni se plaše da podrže-predlože ideju, da se rekonstruiše državni put B. Gradište – Čurug.
Shvatila sam da naši političari nemaju: ideju, znanje i hrabrosti, pa i kad im neko ponudi rešenje određenog problema, oni ne smeju to podržati, predložiti, jer se plaše reakcije svojih šefova. Oni čekaju da njihovi šefovi, predlože rešenje njihovih problema.
Moja poruka mojim: Bečejkama i Bečejcima!
Pozivam inženjere i slobodno misliće građane, da svoje ideje i projekte javno predlažu, jer samo kroz javnu konkurenciju ideja i programa možemo naći put spasenja za nas i naš Bečej. Ako tako budemo radili, možda će naša vlast čuti naše ideje i predloge, možda će ih prihvatiti. Ako budemo tako radili, bit će nam Bečej mnogo lepši, pravedniji i bolji.
Vujanović Branislava građevinski inženjer
